Serbian Holocaust
Ela Trifunović, February 2, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam rodjena u Čurugu. Tata je bio u poseti kod svog kolege a majka je bila u drugom stanju i ja sam se rodila pukom slučajnošću u Čurugu. Inače smo živeli u Beogradu. Kada je tata odlazio da obidje punktove gde je imao svoje službenike koji su radili stomatologiju uvek je vodio nas sa sobom jer je imao rols- rojs pre rata.
Vladika Nikolaj i tata su bili veliki prijatelji i vladika Nikolaj je često bio kod nas i na ručku i na večerama i na izlascima. Kada je došla okupacija on je došao kod nas i rekao, tatu je zvao Aca: "Aco, uzimaj kola, kupi benzin i beži dok imaš benzina, posle idi svojim nogama. Ne brini za porodicu, ja ću da ih zbrinem". Mi smo tada bili u Trsteniku.
Tata je otišao. Mi smo dobili poruku od jedne moje drugarice da je tata kod babe u selu. Baba i deda su živeli u Bačkom Petrovom Selu. Deda je tamo bio načelnik opštine. Ne znam kako se to zvalo u to doba. Mi tamo nismo otišli jer je vladika već došao po nas. To je bilo 1941. Došao je pre nego što su Nemci došli da nas pokupe. Bilo je tri jevrejske porodice u Trsteniku.
Spremili smo se. Za majku (maćehu) je vladika doneo monašku odeću. Ja sam u dva velika džaka strpana. Vladika je bio na pijaci i pokupovao namirnice. Mene tako u džaku stavio ispod svojih i majčinih nogu, namirnice preko mene, njegove noge, majčine noge i mi smo krenuli fijakerom. Bio je i jedan kaludjer sa nama ali taj kaludjer nije znao za mene. Majka je bila obučena kao monahinja, samo joj se lice videlo. Ja sam se zgrčila. Imala sam dvanaest i po godina, ipak sam bila velika devojčica. Zubi su mi cvokotali od straha. Strah, trepet, šta će biti sa nama? Znamo da je obruč (oko grada), a kod mosta nemačka vojska.
Kada smo došli do mosta nemački vojnik pita vladiku gde je bio i šta to nosi. Vladika kaže: "Bio sam na pijaci da obezbedim hranu za manastir". Vladika je odgovorio na nemačkom, tako da je ovaj vojnik bio mekši. Tako smo mi krenuli i prošli kroz taj stresni obruč. Posle više nije bilo opasno na putevima koji su vodili ka šumama i selima. Ja sam ipak sve do manastira ostala u džaku zatvorena.Bilo je tu rupa da bih mogla da dišem.
- Samo da se vratim malo unazad - kako to da ste bili u Trsteniku?
Imali smo tamo stan. Taj stan je tata iznajmio da bi imali gde da budemo kada tamo odemo.
- Da li ste vi pobegli iz Beograda po okupaciji ?
Ne, našli smo se u Trsteniku. Ali, verovatno da je tata to predvideo i rešio da se sklonimo iz Beograda. U Beogradu je bila velika racija. Verovatno je on to smišljeno uradio da odemo u Trstenik, ali nam ništa nije govorio. Ja sam bila dete. Predamnom se ništa nije pričalo. Njih dvoje što su pričali to su oni znali. Našli smo se u tom našem stanu u Trsteniku. Tu je sve bilo par exelans namešteno jer je tata bio jako bogat čovek.
- Čime se tata bavio?
Bio je stomatolog i hirurg stomatologije i imao je punktove u Beogradu, Trsteniku i Kruševcu. Svuda smo imali stanove koji su bili pod kirijom. Nisu bili naši, ali su bili namešteni od naše strane.
- Da se vratimo sada na Vaš dolazak fijakerom...
Dolazimo u manastir Ljubostinja i vladika i majka silaze iz fijakera. Monahinje prilaze i nose ono povrće. Vladika mi kaže: "Rašelkice", tako me je zvao jer je meni pravo ime Rašela, ali od okupacije sam Ela "sada si slobodna". Digne me i skida džakove sa mene. Onda, naravno, odmah kupanje. Pranje u koritu i polivanje. Nema kupatila. Glavna monahinja koja je vodila manastir Ljubostinja rekla je za nas dve ostalim monahinjama: "Ovo je moja porodica. Čuvajte ih kao zlato. Doneću i dokumenta za svaki slučaj, ali ako je racija sklanjajte ih. Sakrijte ih u škrinje". To su škrinje, sanduci,dole u podrumu gde su njihovi mrtvi . Ja sam bila u jednom sanduku gde su sklonjene kosti. Stavili su neke ponjave i pokrili me i tako sam bila dok je bila racija. Dolazili su u manastir iz raznih struja. Čak je i Draža Mihajlović dolazio. I Kalabić. Društvo je tu dolazilo da jede. Gladni.Vojska...
Mi smo se sklanjali i od njih. Bilo ko da dodje mi smo se sklanjali.
- Da li je bilo još nekih koji su kao vi pobegli i bili sklonjeni u manastiru ili ste bili samo vi?
Samo mi smo bili u manastiru, a one druge dve porodice su bile u domaćinstvima.
Za nas je sve u manastiru bilo novina - one jutarnje molitve, opela.
- Jeste li prisustvovali tome?
Da. Pa doručak grupno svi, ručak, večera. Ja sam išla u baštu sa monahinjama. Tu su bile i mlade monahinje koje su radile u bašti, radile ručne radove, čuvale stoku. Manastir je imao svoju stoku za klanje i za priplod. Tako sam ja bila zajedno sa njima, a maćeha je samo slušala radio i prevodila nam ono što bi čula. Ja sam bila jedna mala radnica za sve.
Mi smo u manastiru bile osamnaest i po meseci. Vladika Nikolaj nas je prebacio u kuću jednog Popovića koji je bio glavni četnički vodja tog sela. On nije imao nikakve krivice. Imao je dvoje dece, ženu, majku, oca. Jako fin čovek. Mi smo tu dočekali oslobodjenje.
Popović i vladika Nikolaj su nas tu prevezli. Vladika nas je predstavio kao svoju porodicu i molio ih je da nas čuvaju. Njih dvojica su nas tu ostavili. To su bili jako fini ljudi, naročito majka i otac. Tada su oni imali otprilike oko pedeset pet, šezdeset godina. Jako lepo su nas dočekali.
- Koje je to mesto?
To se selo zove Riljac. Oni imaju potomka u Beogradu koji je bio i u vladi - unuk Draže Mihajlovića, jer su oni bili neki rodjaci. On je u Beogradu. I on je bio mali kada sam ja bila dete. Od te porodice je ostao samo taj dečak.
- Niko nije znao da ste Jevrejke?
Ne.
- Kako ste se zvali? Imali ste lažna dokumenta?
Da. Ja sam bila Jelena Jovanović, a majka Mara Jovanović.
Tu smo u Riljcu živeli do kraja rata. Išla sam sa njihovom decom da čuvam stoku, išla sam da radim u polju što su i njihova deca radila. Baka je bila jako predusretljiva i fina jer je obožavala vladiku. Sve što su oni jeli jeli smo i mi. Kao članovi porodice.
- Šta je bilo sa Vašim tatom? Jeste li saznali nešto?
Kada mu je vladika rekao da ide on je otišao kolima i nikakavog traga više o njemu nema. Jedino što ga je ta moja drugarica videla i on joj rekao: "Kaži mojima da sam kod babe u selu". E sada, da li je to selo Baba ili je bio kod moje babe. Ja sam, kada se otac razveo, od moje četvrte pa do sedme godine bila kod babe. Otac se posle godinu dana oženio sa maćehom.
- Šta je sa ostalim članovima porodice, bakama, dekama?
Sve je to pobijeno. Imala sam u Novom Sadu strica sa porodicom - dvoje dece i strina. U Subotici isto -stric inženjer, strina lekar, dvoje dece. Onda još jedan stric koji je bio u Srbiji. Sve je to stradalo. Sa majčine i očeve strane dvadeset osmoro je poubijano - u jednoj porodici petnaest a u drugoj trinaest članova. To su familije Najhaus i Ronaj.
- Kada je došlo oslobodjenje gde ste otišli?
Stupili smo u vezu, odnosno maćehin brat na je pronašao i javio nam da je uzeo kuću pod kiriju i da dodjemo i tako smo došli u Smederevo. Dvanaest godina sam živela u Smederevu.
- Šta je bilo sa vladikom?
Vladika je bio i u Londonu i Njujorku i šta ja znam gde je sve išao. Izgubili smo kontakt. Čuli smo od Popovića da je bio jako bolestan i da je bio da li u Aušvicu ili Mathauzenu (Dahau). A kako su o njemu govorili! Uopšte nije tačno. A on zaglavio u logoru i jedva je ostao živ.
- Vi znate da je on sem vas dve spasio i druge?
Da, samo što ih nismo poznavali. On nam je pričao. Ne samo Jevreje. Srbe je spašavao iz logora sa Banjice. Mnoge je Srbe izvukao. Ali ja kada sam rekla ko me je spasao to je izazvalo zaprepašćenje. Ja kažem možete da pričate šta hoćete, ali je tako.
Sećam se, pre rata, da je bila neka litija pa su meštani koji su došli u manastir Ljubostinja išli u krug oko crkve. Vladika Nikolaj je bio glavni a za njim idu oni drugi popovi. Kada se ta liturgija i sve to završilo, kaže vladika mom ocu: "Slušaj Aco, hajdemo u crkvu". "Šta ćemo u crkvi?", pita moj otac. Toga se sećam. Tata je manastiru darivao i zlatnike. "Hoćemo li da se pobratimo? Ja te volim kao brata. Krv teče u svim venama i sada ćemo da pomešamo krv". Sećam se reza na ruci i tati i njemu i onda su ovako belim platnenim peškirom (vezali ruke da im se krv pomeša).
Eto, tata i vladika su u stvari pobratimi.